Danas se navršava 24 godine od neuspeha u postizanju dogovora između Kosova i Srbije u Parizu. Kosovska i srpska delegacija potpisale su 18. marta 1999. različite sporazume.

Kosovska delegacija potpisala je sporazum koji su ponudili međunarodni predstavnici, dok je srpska delegacija potpisala nacrt političkog sporazuma o samoupravi na Kosovu.

Konferencijom u Rambujeu odobren je sporazum o sankciji o prestanku nasilja na Kosovu, koje je bilo pod nadzorom specijalne diplomatske misije OEBS-a, a koji je predviđao rešavanje problema dijalogom, očuvanje suvereniteta i integriteta Kosova i značajnu samoupravu i odbranu svih nacionalnih zajednica na Kosovu, koja je predviđena u periodu od tri godine do konačnog rešenja statusa Kosova.

Međunarodno učešće Ujedinjenih nacija je obezbedilo primenu ovog sporazuma, ali njegov politički status rešen je posle 8 i po godina, ponovo uz pomoć međunarodne strane.

Srpska strana je isključila kompromise koje je dala međunarodna strana, iako je bila upozorena od strane predstavnika međunarodnih aktera, Ričarda Holbruka, a što će dovesti do toga da je srpska strana nepotpisivanjem odbila upornost političkih pregovora i drugu rundu pregovora, te tako odbila i bilo kakvo političko rešenje koje je dato za Kosovo.

Međunarodni dogovor potpisali su, upravo 18. marta 1999. godine, albanska strana i tri međunarodna predstavnika.

Konferencija u Rambujeu počela je 6. februara 1999. godine. Ovaj sastanak, održan u blizini Pariza, u Francuskoj, imao je za cilj rešavanje krize na Kosovu.

Inicijator konferencije, koja je trajala do 23. februara, bila je Kontakt grupa, dok su posrednici bili Kristofer Hil iz Sjedinjenih Američkih Država, Boris Majorski iz Rusije i Volfgang Petrič iz i EU.

Delegacija sa Kosova prihvatila je principijelno nacrt sporazuma za rešavanje krize na Kosovu, koji je predložen od strane Kontakt grupe. Srpska delegacija, iako je u načelu prihvatila predloženi sporazum, branila je svoj stav da NATO trupe ne smeju da pređu preko Srbije i da međunarodne snage na Kosovu moraju da budu deo Ujedinjenih nacija.

Čak i drugi krug razgovora, koji je počeo 15. marta u Parizu, završen je bez uspeha. Delegacija sa Kosova i srpska delegacija potpisale su različite sporazume 18. marta. Kosovska delegacija je potpisala sporazum koji je ponudio međunarodni posrednik, dok je srpska delegacija potpisala nacrt političkog sporazuma – sporazum o samoupravi na Kosovu.

Za to vreme, na čelu delegacije Kosova  bili su predstavnik OVK, Hašim Tači, iz LDK-a Ibrahim Rugova i Redžep Ćosja iz LBD-a. Delegaciju je činilo četrnaest osoba koje su predstavljale tri grupe – Demokratski savez Kosova (DSK) Ibrahima Rugove, koji su činili i premijer Bujar Bukoši koji je živeo u izgnanstvu i još tri zvaničnika DSK-a; Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) poslala je pet predstavnika i tridesetogodišnjeg Hašima Tačija i četiri člana iz vrha Ujedinjenog demokratskog pokreta (LBD).

Glavni politički predstavnik OVK-a, Adem Demaći, poznat kao albanski Nelson Mendela, jer je punih 28 godina proveo u jugoslovenskim zatvorima, bojkotovao je konferenciju. Delegaciju su predstavljali i publicista Veton Suroi i Bljerim Šalja.

Ni poslednji pokušaj, 22. marta 1999., specijalnog izaslanika SAD-a, Ričarda Holbruka – nije bio uspešan. On nije uspeo da ubedi tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića – da prihvati sporazum o Kosovu i razmeštanje međunarodnih trupa.

A 24. marta 1999. godine, NATO je počeo bombardovanje vojnih i paravojnih trupa Srbije. Bombardovanje je završeno 6. juna 1999., potpisivanjem Kumanovskog sporazuma koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova i dolazak međunarodnih mirovnih snaga.

Nakon toga, Savet bezbednosti UN-a usvojio je Rezoluciju 1244 u kojoj je odlučeno o protektoratu, međunarodnom prisustvu na Kosovu, UNMIK-u kao civilnoj misiji i KFOR-u kao vojnoj misji. Kosovo je 17. februara 2008. proglasilo nezavisnost.