Nema sumnje da je kosovska dijaspora moćna, ali neiskorišćena prednost u jačanju međunarodne pozicije zemlje, kažu stručnjaci u ovoj oblasti. Nekada pokretačka snaga napora za nezavisnost, danas je njen potencijal ostao fragmentiran, prema njima, prenosi albinfo.ch.

Sa „izuzetnim potencijalom“, kosovska dijaspora bi mogla da postane faktor u jačanju međunarodne pozicije zemlje, ali joj nedostaje jedinstven cilj i istinska koordinacija, kažu posmatrači njenih aktivnosti.

Valon Murtezaj, trenutno predavač diplomatije na IESEG školi menadžmenta u Parizu, kaže da Kosovo ne koristi na pravi način potencijal svoje dijaspore da otvori nove puteve za diplomatiju, za dobrobit zemlje.

„To ne znači da nema aktivnosti. Ali aktivnost dijaspore, istaknutih pojedinaca, raznih grupa – bilo da su to privrednici, akademici, ljudi iz kulture i umetnosti – ostaje fragmentirana i izolovana“, ocenjuje Murtezaj.

Na poslednjem popisu stanovništva na Kosovu, 2024. godine, prvi put su uključeni Kosovari koji žive u dijaspori.

Od toga je registrovano oko 550 hiljada, pokazuju podaci koje je objavila Kosovska agencija za statistiku.

Ali veruje se da je broj ljudi kosovskog porekla koji žive u dijaspori mnogo veći, samo što nemaju kosovsko državljanstvo.

Kakva je bila i kakva je uloga dijaspore u diplomatiji?

Poslednjih godina, dijaspora je igrala ulogu u raspodeli poslaničkih mesta u Skupštini Kosova, putem glasanja.

Za poslednje parlamentarne izbore, koji su održani 9. februara, registrovano je približno 105.000 birača iz dijaspore, od kojih je oko 80.000 glasalo - neki u diplomatskim predstavništvima, drugi putem pošte.

Glavne političke stranke su, pre i tokom izborne kampanje, organizovale nekoliko skupova sa Kosovarima u dijaspori – posebno u Evropi – tražeći podršku za glasove.

Profesor Murtezaj kaže da je, s obzirom na veliki potencijal dijaspore, pristup kosovskih partija i institucija prema njoj paradoksalan, jer se na nju gleda samo kao na izvor glasova.

"[Glasanje] je minimum koji pojedinac može da uradi. Angažovanje i saradnja bi trebalo da budu daleko iznad toga, jer su izbori jedan dan u četiri godine, dok je potencijalni doprinos dijaspore 365 dana ili ceo život", kaže Murtezaj.

On smatra da je najbolji primer snage delovanja dijaspore period devedesetih godina prošlog veka.

U to vreme, Kosovo je bilo pod srpskim režimom Slobodana Miloševića, čiji je državni aparat vršio nasilje i ostavio ogromnu većinu Kosovara bez posla.

Za to vreme, doznake iz dijaspore bile su među glavnim izvorima preživljavanja kosovskih Albanaca, koji su organizovali sopstvene paralelne institucije.

Čak i ove političke pokrete u to vreme uglavnom je finansirala dijaspora, koja je lobirala za kosovsko pitanje drugde u svetu.

Avni Spahiu, bivši ambasador Kosova u Sjedinjenim Državama i Turskoj, opisuje ulogu albanske dijaspore u SAD po pitanju Kosova tokom 1990-ih kao nezamenljivu.

Ističe da tu ulogu dijaspora može da igra i danas, u vreme kada je „lobiranje u Vašingtonu na najnižoj tački“.

Preko dijaspore kaže da Kosovo može da inicira preformatisanje „grupe albanskog prijateljstva”, koja je trenutno odsutna u Kongresu SAD, ali koju su nekada činili kongresmeni poput Eliota Engela, Toma Lantosa, Boba Dola i drugih.

„Sada, koliko dijaspora može da uradi? Oni su takođe Amerikanci i imaju pravo da traže kontakt sa Kongresom, da formiraju „grupu prijateljstva“. Sada nam je potrebno“, kaže Spahiu za Radio Slobodna Evropa.

On dodaje da kosovska dijaspora ima uticajne pojedince koji mogu da pomognu u stvaranju „grupa prijateljstva” i u parlamentima drugih zapadnih zemalja.

Tokom 1980-ih i 1990-ih, u zapadnim zemljama su postojala mnoga udruženja, klubovi i druge organizacije kosovske dijaspore, koje su delovale uglavnom na osnovu dobrovoljnog angažovanja.

Krasnići, iz organizacije Germin, kaže da su bile tačke susreta ne samo za održavanje kontakata kosovskih Albanaca, već i za organizovanje finansijske pomoći zemlji, kao i za uspostavljanje veza sa političkim i diplomatskim kanalima zemalja u kojima su živeli.

Prema njegovim rečima, takva udruženja i organizacije postoje i danas, ali se od njih ne može očekivati da će delovati kao devedesetih godina.