Ljudi, kao i svi drugi organizmi na Zemlji, svakodnevno su izloženi različitim uticajima sredine čije će delovanje ostaviti trag na budućim generacijama. Iako se smatramo krojačima svog života, nismo ništa više nego rezultat života naših predaka, objašnjava za portal N1 dr Ivana Buzadžić, specijalista genetike.

Šta je epigenetika i kako nas definiše?

„Da bismo razumeli sam proces, bitno je definisati šta je to epigenetika. Epigenetika se može definisati kao grana nauke koja izučava sve potencijalno stabilne nasledne promene u ekspresiji gena ili ćelijskom fenotipu, koje se događaju bez promena u rasporedu baza DNK“, kaže naša sagovornica.

Prema rečima dr Buzadžić epigenetski procesi povezuju faktore sredine sa našim genetskim kodom, i omogućavaju spoljašnjim uticajima da ostave biohemijski trag na našem genomu. Takav epigenetski kod je definisan modifikacijama hromatina procesima poput DNK metilacije i posttranslacione modifikacije histona (HPTM), te se tokom života znatno menja.

„Najbolji primer toga su jednojajčani blizanci čiji je epigenom u početku sličan, ali se s vremenom počinje znatno razlikovati. Istraživanja su pokazala da prolazni i hronični sredinski uticaji mogu trajno promeniti epigenetski kod“, ukazuje doktorka.

Dr Buzadžić dodaje da promene koje se nakupljaju tokom životnog veka nose bitnu informaciju o interakcijama tog organizma sa sredinom. U nekim slučajevima ta informacija može biti od velike važnosti za potomke, te im može pružiti određene prednosti u prilagođavanju. Ali, takođe nakupljanjem epigenetskih promena može doći do povećanja rizika od različitih bolesti (mnoge epigenetske promene su povezane sa povećanjem rizika od karcinoma ili su predispozicija za psihičke poremećaje).

Teorije o starenju

Kad čitate medicinske časopise videćete da su o procesu starenja razvijene brojne teorije, kaže doktorka.

• Genetske teorije: teorija greške, teorija somatske mutacije, teorija programiranog starenja
• Fiziološke teorije starenja: teorija slobodnih radikala, teorija unakrsne povezanosti, teorija nakupljanja otpadnih materija. Imunološka teorija: neuroendokrinološka teorija starenja.

Ona navodi da jedna teorija koja u novije vreme privlači sve veću pažnju je teorija dugovečnosti skrivena u telomerama i u funkciji enzima telomeraze.

Telomeraza i stare ćelije

„Prilikom obnavljanja tkiva, dolazi do deobe ćelija i replikacije genoma. Na krajevima hromosoma nalaze se zapisi TTAGGG koji se ponavljaju i po hiljadu puta. Taj deo hromosoma zove se telomera“, navodi naša sagovornica.

Ona ističe da prilikom svake deobe dolazi do skraćivanja telomera, što zapravo označava proces starenja ćelija a time i organizma. Sa prestankom deljenja ćelije ne umiru, nego nastavljaju živeti, ali pokazuju izmenjena biohemijska svojstva i opisujemo ih kao stare ćelije. Ćelije koje se ne dele ili se dele sporo, učestalije su u starim organizmima.

„Ovom osnovnom principu ne podležu ćelije u kojima je zadržana funkcija enzima telomeraze čija je funkcija obnova telomernih nizova“, ukazuje doktorka.

Nakon 40-e potrebne su promene

Kako biste živeli duži i smireniji život, bitno je nakon navršenih 40 godina voditi računa o promeni ishrane, ali i povećanom kretanju i boravku na svežem vazduhu kako bi ćelije što sporije starile.

Šta dobijamo analizom?

„Osim vrednosti koja govori koliko je naš organizam zaista star biološki, dobijamo upute šta treba promeniti u načinu ishrane i suplementacije kako bismo uticali na aktivaciju enzima telomeraze i samim tim uticali na sporije starenje našeg organizma“, ističe dr Buzadžić.

Jedan od bitnih faktora je promena ishrane – nutrigenetika, ishrana po vašim genima, gde nema isključivanja namirnica, već prilagođavanje unosa namirnica vašoj genetici.

Na taj način najoptimalnije prilagođavate ishranu, regulišete telesnu težinu i aktivirate telomerazu.

Živeti kvalitetno

Dr Buzadžić ističe da svakodnevno slušamo o uzrocima, posledicama starenja, anti-aging tretmanima, suplementima, namirnicama koje bi nam mogle produžiti život.

Istraživanja su brojna, ali još uvek nema univerzalnog rešenja.

„Jedna od teorija kojoj se u poslednje vreme daje na značaju, a koja je i najverojatnija, je teorija o telomerama, njihovoj dužini i stepenu biološke dobi. Dok se hronološka dob određuje brojem godina našeg života, biološka dob se određuje drugim markerima kao što su elastičnost kože, gustina kostiju, kvalitet vida i telesna težina. Kada bi sve bilo idealno, one bi se podudarale, ali pod uticajem ne baš idealne svakodnevice, naša biološka dob je gotovo uvek iznad hronološke“, naglašava doktorka.

Možemo li to promeniti?

„Nauka je napredovala isto kao i mi. Dobro izbalansiranom ishranom, načinom života i adekvatnom upotrebom suplemenata moguće je i više nego povoljno uticati na produženje biološke dobi. Tu na red dolaze već spomenute telomere i funkcija enzima telomeraze“, kaže sagovornica za portal N1.

„Neurednim životnim stilom, neredovinom i nepravilnom ishranom, prevelikom izloženosti fizičkom i psihičkom stresu opterećujemo organizam. Takva stanja za sobom vuku i promene u metabolizmu ćelija i ubrzavaju proces starenja. Upravo u tome leži osnova različitosti u biološkoj i hronološkoj dobi. Brojna istraživanja su dokazala pozitivnu korelaciju skraćene dužine telomera i raznih stanja kao što su upalne bolesti, hormonalni poremećaji, ali i kancerogena stanja, a koja se vrlo često prikazuju kao posledica starenja organizma“, ističe dr Buzadžić.

Određene ćelije poput polnih, matičnih ćelija embriona i ćelija koštane srži prirodno sadrže aktivni enzim telomerazu koji nakon udvostručavanja DNK produžavaju telomere i sprečavaju starenje ćelija.

Poznavajući ovu tvrdnju nije moguće ne zapitati se da li je indukovano produženje životnog veka ipak moguće?

Prema rečima dr Buzadžić brojna istraživanja su dokazala pozitivnu reakciju tkiva na ponovnu aktivaciju telomeraze. Prilikom tog procesa dolazi do produžavanja telomera i posledično tome produženje životnog veka ćelije.

„Proučavanjem biomarkera starenja poput tolerancije na glukozu i njene iskoristivosti, promene gustine kostiju, smanjenja potkožnog masnog tkiva i poremećaja u radu jetre zabeležene su pozitivne korelacije na svakom ovom području. Uočeno je poboljšanje tolerancije na glukozu i osetljivosti na inzulin, smanjeni gubitak koštanog i potkožnog masnog tkiva, kao i poboljšanje zdravlja jetre. Organi na koje je primena određenih preparata imala najbolji uticaj su jetra, bubrezi i srce,“ navodi dr Ivana Buzadžić, molekularni biolog i fiziolog, specijalista genetke.