Datum: 09.11.2026
Unos dovoljne količine vlakana jedna je od najzdravijih promena koje možete da uvedete u svoju ishranu.
Uprkos savetima o ishrani, istraživanja pokazuju da velika većina Amerikanaca ne unosi dovoljno vlakana. Samo četiri odsto muškaraca i 11 odsto žena unosi preporučene količine.
Ispostavlja se da nam je jedan od načina da rešimo taj problem sve vreme bio pred očima.
U novoj studiji objavljenoj u časopisu International Journal of Food Sciences and Nutrition, istraživači su otkrili da delovi voća i povrća koje ljudi rutinski bacaju kao otpad često sadrže više vlakana od delova koje zapravo jedu, prenosi Science alert.
Kada bismo promenili tu naviku i prestali da bacamo ove vredne delove voća i povrća bogate vlaknima, mogli bismo da poboljšamo zdravlje, smanjimo bacanje hrane i pritom uštedimo novac.
„Ne radi se o prisiljavanju ljudi da jedu hranu koja im nije ukusna, već o prepoznavanju nutritivne vrednosti delova hrane koje smo navikli da bacamo“, kaže nutricionistkinja Rejčel Gibson sa Kraljevskog koledža u Londonu.
U studiji su Gibson i njene kolege analizirali 12 vrsta voća i povrća, ispitujući koliko vlakana sadrže jestivi delovi biljaka koji se obično bacaju tokom pripreme hrane, poput kore, semenki i stabljika.
Istraživanje je obuhvatilo cveklu, papriku, brokoli, muskatnu bundevu, karfiol, koren celera, kovrdžavi kelj, komorač, kivi, praziluk, ananas i lubenicu.
Od ovih 12 namirnica, istraživači su otkrili da kod svih osim dve, brokolija i komorača, delovi koji se bacaju sadrže više vlakana po jedinici težine od delova koji se obično jedu, a ponekad je ta razlika veoma velika.
„Razlike u sadržaju vlakana između delova hrane koje jedemo i onih koje većina ljudi baca bile su zapanjujuće“, kaže Gibson.
Kako navodi, "delovi koje smo analizirali, od korena do vrha biljke, činili su između 25 i 48 odsto ukupne težine namirnica. To znači da ljudi bacaju značajan deo voća i povrća koje kupuju".
Među analiziranim namirnicama, tri sa najvećim relativnim razlikama bile su ananas, lubenica i muskatna bundeva.
Kora i sredina ananasa zajedno sadrže približno 453 odsto više vlakana po jedinici težine nego njegovo meso. Kora lubenice sadrži 425 odsto više vlakana od crvenog dela, dok kora, semenke i unutrašnji delovi muskatne bundeve sadrže 362 odsto više vlakana od njenog mesa.
Nasuprot tome, kod namirnica poput brokolija i komorača, delovi koje obično jedemo sadrže više vlakana po jedinici težine od onih koje bacamo. Na primer, stabljike brokolija sadrže 28 odsto manje vlakana od cvetova.
Naravno, samo zato što su neki od ovih delova biljaka jestivi ne znači da ih je nužno lako ili prijatno jesti.
Kora i sredina ananasa, koje su se u istraživanju izdvojile po najvećoj razlici u sadržaju vlakana, tehnički mogu biti jestive, ali kora može da sadrži prirodna toksična jedinjenja. Zato cilj istraživanja nije da podstakne ljude da jedu sve delove voća i povrća, već da ukaže na raznovrsne izvore vlakana koje trenutno bacamo.
„Važno je naglasiti da cilj nije podsticanje ljudi da pojedu 100 grama kore i semenki muskatne bundeve kako bi povećali unos vlakana“, kaže fiziolog Balaž Bajka sa Kraljevskog koledža u Londonu, koji se bavi digestivnim traktom.
On dodaje da umesto toga, boljim korišćenjem često zanemarenih delova voća i povrća u svakodnevnim obrocima imamo priliku da povećamo unos dijetetskih vlakana na jednostavan i održiv način.
U okviru istraživanja, tim je organizovao fokus grupe u kojima su učesnicima postavljana pitanja o hrani, vlaknima, bacanju hrane i njenoj pripremi.
Razgovori su pokazali da, iako su neki ljudi svesni da kora i drugi delovi voća i povrća sadrže vlakna, i dalje postoje određene nedoumice i zabrinutost u vezi sa njihovim konzumiranjem.
Istraživači smatraju da bi isticanje nutritivnih prednosti korišćenja većeg dela voća i povrća moglo da pomogne u edukaciji potrošača i prevazilaženju negativnih predrasuda.
„Znam da u kori ima mnogo vlakana i hranljivih materija. Ali, jednostavno, postoji nešto u vezi sa jedenjem kore što mi ne prija“, rekao je jedan od učesnika.