Čovek sa humanitarnom misijom na ulici, znaci rasizma, prinuda na bekstvo i protivljenje haosu, još su jedno poglavlje tema za koje je na ekranu osvetlio međunarodni festival dokumentarnog i kratkometražnog filma „DokuFest“. Svet tamo dolazi kroz kinematografske narative, kao u konkursu „International Shorts”. Dve od njih su svetsku premijeru imale na sada već čuvenom festivalu.

Kada se izdanje privodi kraju, čini se da raste i publika festivala. Iako distribuirana u nekoliko bioskopa sa projekcijama filmova u istom terminu, platforma „DokuKinos” bila je puna. Večernji festival pokreće publiku na otvorenom da doživi filmove dok uživa u energiji i lepoti grada.

Prvi film bio je "Svetlo ulice" francuskog reditelja Romena Dimona. U centru je saobraćajac. On brine o bezbednosti prolaznika. Zabranjuje sve, bez obzira na njihov položaj. Ne samo to. Njegove akrobacije su razlog zašto mnogi ljudi nose osmeh na licu. Ali često ne dobija istu energiju od ljudi. Ljubaznost se ponekad ne vraća u naturi. Ima trenutaka kada odluči da odustane. Maska koju nosi izgleda kao štit da bi se izbegao rasizam prema njemu.

Posle večeri u sukobu sa samim sobom, ponovo se nađe na ulicama Francuske i radi isti posao. Odlučio je da to uradi kada je mlada devojka umrla od posledica udara automobila na pešačkom prelazu. On je jednostavan čovek koji svaki dan oblači fluorescentni prsluk i kreće korake svoje misije. Režiser takođe okreće kameru na sebe, govoreći mu da je superheroj.

„Ja sam iz Montreala i upravo sam se preselio u Pariz. Didije je glavni lik. Počeo sam da ga snimam i jednog dana je bio veoma agresivan zašto ga snimam i tada sam mu rekao da je njegov rad veoma korektan i veoma smešan. Onda sam ga ubedio da snimi dokumentarac. Onda je ostao bez posla i ponovo smo napravili scene. Većina materijala je izmišljena, imamo neke arhivske snimke koje sam snimio na putu a da on ne zna“, rekao je direktor Dumon.

15-minutni film imao je svetsku premijeru na „DokuFestu”.

Kako je u Prizrenu rekao i reditelj, jasno je da svi vole lik.

„Glavna drama je bila kada sam počeo da snimam dokumentarac, svaki dan sam odlazio u ćošak i video sam ga kako vrišti i dolazi po narudžbini i mislio sam da nije u redu da ovo ne snimam. Ljudi ga mnogo vole i to se vidi na kraju kada žena razgovara sa njim i kaže mu da mnogo nedostaje njenoj deci“, rekao je on.

"Minus jedan" u režiji Turčina Omera Ferhata Ozmena prikazuje lik u centru kratkog filma, Envera, kako u zgradi skuplja potpise za deložaciju porodice koja živi u podrumu. Imajući druge stvari koje zabrinjavaju tamošnje stanovnike, njegova inicijativa deluje apsurdno.

Potpis ima moć da odluči o nečijem životu. Ova porodica se ne pojavljuje u filmu, ali izgleda da ono što se dešava ima veze sa diskriminacijom prema njima. Jednog dana, Enveri završi na večeri u kući komšija, ocenivši je kao najbolju hranu koju je ikada probao. U znak zahvalnosti, domaćica ga zamoli da im uruči desert. Blizu vrata se čuju razgovori na arapskom. Tu se otkriva cela suština praha koji je Enver doneo.

Ruken Tekeš, jedan od producenata filma, rekao je da je ideja bila da se snimi film o migracijama i diskriminaciji.

„Shvatili smo da je to veoma ozbiljna diskriminacija za imigrante, posebno za one koji su u niskoj ekonomskoj situaciji. Shvatili smo da je ova diskriminacija u Turskoj zasnovana na finansijskoj situaciji. Ovi imigranti koji su na višem nivou su prihvaćeni u zajednicu, ali drugi su isključeni i diskriminisani. Bilo mi je zanimljivo da se kao producent uključim u nečiji lični proces. Bilo je to zanimljivo iskustvo“, rekla je ona.

Ceo film se snima u zgradi. On se spušta i penje po spratovima u svojoj misiji da izvuče porodicu iz podruma. Sam njihov smeštaj tamo govori da je reč o siromašnoj porodici.

„Nije lako snimiti film u ličnom staništu ljudi, radeći u zgradi koja je veoma dobro prilagođena ovom filmu u kojoj se pojavljuje društvo i njegova segmentacija“, dodala je ona.

„Rinha“ (Odlazak) počinje tako što protagonista leči rane petla. Ubrzo se pojavi njen pijani otac kada se vrati kući. Radi kao privatni taksi. Čudni su njeni putnici.

„Moramo da odemo, jer želimo, a ne zato što moramo“, kaže ona nekoliko puta u kratkom filmu portugalske rediteljke Rite Peštane.

Ona namerava da preživi čak i tako što u duel pošalje svog slomljenog petla. On je umro. Otac, iako živ, za nju je izgubljen, dok je ona otišla jer je morala da ode, a ne zato što je htela.

Režiser je rekao da je upotrebljena fraza iz pesme brazilskog pesnika koji je govorio o tome kako treba da ostavimo nekoga ili situaciju zato što smo prinuđeni, a ne zato što želimo. Spomenuo je razliku između želje i potrebe.

„Veoma su me zanimala tela koja žive i dišu, ali ih u isto vreme nema. Ljudi se suočavaju sa ovim kada su alkoholičari. Razgovarajući sa onima koji imaju posla sa roditeljima alkoholičarima, tada sam počeo da pišem film i znao sam da će biti veoma težak i dirljiv, ali sam znao da na kraju dana imaju važnu poziciju jer oni koji brinu o njima ljudi ga sami izgube. Ako ih napuste, suočiće se sa teškoćom da nastave život znajući da su napustili voljenu osobu koja uvek nosi misao o njima“, rekla je ona.

Rekao je da je živeo u Brazilu deset godina kada je razmišljao o filmu. Prema njenim rečima, „glavna tema je o ženi koja napušta život svog oca umesto svog”.

„Hun Tun“ je bio poslednji iz ove serije međunarodnih kratkih filmova. Svetska premijera održana je na „DokuFestu”.

Mlada devojka odmerava snagu protiv haosa. Što više želi da pobedi, to manje uspeva.

Rediteljka kratkog filma koji je izgrađen od animacija, Magdalena Hejzlarova, rekla je da je to mračna animacija, gde svako ima svoj haos.

„Želeo sam da ispričam mitološku priču jer sam mislio da je to važno i zahvaljujem se producentu koji me je ovlastio da postavim ove slojeve i bio sam siguran da postoji nekoliko slojeva koji su nas i Hun Tuna povezali. Ovako se ja osećam prema mitologiji i mislim da tako treba da se tretira“, rekla je ona.